Primitivizam

Naš primitivizam najlakše ispliva kad bosanćerosu spomeneš zabranu pušenja na javnom mjestu. Te pička li vam materina, te ugrožavate moja prava, te ima bitnijih stvari koje treba rješavati, te šta će djeca po kafanama…

E jedva čekam da vam zabrane!

Vidi se da sam raspoložena, jel de.

21008_911546832225452_6342417372882418429_n

Advertisements

Šta sam danas naučila?

Danas je bio jedan od onih dana kad sam progledala malo dublje u Francusku.

Raditi sa ovisnicima i biti žena neće biti lako. Populacija ovisnika je većinom muška, često iz miljea koji je mizogin i/ili seksistički orijetisan. Što sa sobom povlači različite poteškoće – pristup ovisniku je teži, njegovo povjerenje i shvatanje ozbiljno je teško zadobiti i često te testiraju, plaše ili pokušavaju poniziti. Mene su do danas ”samo” zvali ”miss”, govorili mi da sam lijepa i flertovali sa mnom, ignorišući potpuno da je to moje radno mjesto. Ja za te osobe nisam bila psiholog na praksi, već lijepa djevojčica sa predobrim akcentom. Doživjela sam i da mojoj psihologinji supervizorki kažu da ”puši kurac za 1200 eura” a meni da sam ”samo praktikant i da ne služim ni čemu”. Sumnjam da bi se to desilo nekom muškarcu…

Do danas je bilo ”samo” to. Danas je došao jedan ovisnik kojeg poznajem već i koji mi je čak bio simpatičan. Htio je materijal, prije toga me pitao odakle sam, ja rekla iz Bosne, a on počeo da imitira pucanje iz puške i sve to okrenut prema meni. Izignorišem neukusni potez, ulazimo u prostoriju s materijalom koja se čini poprilčno izolirana, zatvara vrata za mnom i kaže: “Eh, sad smo sami. Šta bi ti uradila da sad izvadim nož?” Panično gledam oko sebe i suzdržavam se da ne dignem slušalicu od telefona pored mene, u isto vrijeme panično shvatam da ne znam koji je broj sekretarijata. Smijem se prikrivajući paniku i kažem – hej, tu je telefon. Nasmije se i on i kaže, ma šalim se, daj mi tu vodu, igle, kuhala itd. Sve se završi ”dobro”, osim što je lik upravo počinio određeni oblik nasilja. Šefica mi poslije priča da su i nju na početku zastrašivali i postavljali joj pitanja kako bi je ponizili.

Da mi dan bude još gori, na ovo se nadoveže situacija u skvotu u kojoj mi lik koji puši heroin s folije neprestano govori kako sam lijepa, pita jesam li udata, kaže da bi mi moj kolega dobro ”išao”, kaže šteta što nemam momka (a ja samo rekla da nisam udata, znači, nisi udata, nemaš nikog), pokazuje mi pločice, objašnjava da se on ne drogira stalno (zubi mu crni), eto on bi mene zvao na piće, da ja nisam na poslu, mi bi sad pili piće skupa (jer mene samo moj posao sprješava da izađem s njim)… I kako ja da radim u toj situaciji, kako ja njima sad da sjednem i pričam nešto o sterilnom materijalu, o psihologu kojeg imaju besplatno u organizaciji i sl. kad on meni kaže – hoću ja sastanak s psihologom, i namiguje mi…

Za kraj ovog predivnog dana, kontam sad ću na biciklo, otići do pošte obaviti nešto što dugo nisam stigla, ispuhati se malo, isplakati da izbacim stres iz sebe. Ne… Ugledam starog čovjeka kako se naslonio na zidić i ne miče. Pitam ga je li dobro, ne odgovara. Panično pitam neku teticu koji je broj vatrogasaca, kaže ne zna ona, nikad joj nisu trebali i samo produži. Pa jebem ti mater. Sreća, naiđe ljudi, daju mi broj, nazovem, objašnjavam, čovjek se ukakio i upiškio, legao, ne može da makne, nije dobro, dođite. Pitaju me je li beskućnik. Kažem nije, a i da jeste, trebate da dođete, zar je to birno. Kaže bitno je, ne trebamo mi dolaziti ako je beskućnik. Panično govorim da nije beskućnik jer kontam, jebote, šta ako mi umre pred očima jer oni neće da dođu. Kaže lik dobro dobro, dajte mi adresu, dolazimo. Nakon deset minuta još nisu došli, nazvao ih je mladić, Francuz, i poslije toga su stigli nakon par minuta. Izgleda da i ovdje ako si žensko, plus si stranac, riskiraš da umreš ili da neko umre pored tebe jer oni neće doći, njih boli kurac za beskućnike, strance jer oni vjerovatno nemaju zdravstveno itd.

Odšetam koji kilometar poslije tješeći se da se bar skupilo ljudi bilo koji su stvarno bili spremni da pomognu.

Odspavam koji sat, premorena od svega toga i bola u ovom devetom zubu koji raste, a nema gdje da izraste i znam da ga treba operisati, al od kojih para, ipak sam ja ovdje stranac kojem ističe stipendija uskoro, a nisam sigurna da mi osiguranje pokriva operacije ovakve vrste… Probudim se, skrolam po fejsbuku i naiđem na pitanje neke djevojke koja hoće da se doseli u Lille o sigurnosti itd. Odgovori su zastrašujući, ja mislila ljudi je trolaju, kasnije skontam oni ozbiljni – te romi, te beskućnici, te dileri, strah i trepet, nije nikako sigurno hodati po ulicama Lilla, pogotovo ako si žensko, romi te prate do kuće, dileri ti guraju drogu pod nos its. Jebote, jel ja sanjam, gdje ja živim ovih devet, deset mjeseci?! Romi, pitali me za koji euro na pijaci, ja rekla nemam, mali bio dosadan, počeo me tapkati po rukavu, ja mu rekla da me ne dira, ostavio me na miru. Dileri mi žive u kvartu, nikad nisam čula riječ od njih, njima je bitno da su diskretni, ako hoćeš, pitaš ih, ako nećeš, ignorišu te. Beskućnici nemaju pravo ni na hitnu pomoć, eto, a opet su mirni, pristojni, ako kažeš da nemaš para, požele ti ugodnu večer i nastave svojim putem…

Moja psihologinja na godišnjem, a baš bi mi dobro došla jedna seansa kod nje poslije svega ovoga. Loše mi pravo.

Kažu mi našao je curu. Reko ne interesuje me. Poslije pet minuta pitam kako znaju, zašto nije s nama u Calaisu kad su već čuli da je kući. Poslije još pet minuta kažem i bolje da nije došao, ne bih ga mogla gledati.

Kontam brate kako uvijek završe s nekim tamo djevojkama. Što se nije odlučio za mene. Al haj, prošlo me to raspoloženje već sutradan.

Dva dana poslije, jedan drugi iz Pariza mi u podne kaže da je rezervisao blabla car i da dolazi u Lille da jede moju sarmu. Ja za sarmu ni vremena ni volje nemam, on radi i kontajući da se zeza kažem hajde dođi.

Bio je u pola 9 na Gare Lille Flandres. Otišao u pola 7 sljedeći dan. (Nije bilo sarme, bilo je Livanjskog sira, vina, kolača i mojih divnih cimera i prijateljice iz Sarajeva da ga lijepo ugoste.)

Što onaj prvi to tako nije mogao?

tumblr_o8tjgl8vf91s6n7c6o1_1280

Idemo u avanturu

Dok završavam uvod (prvu verziju, sigurno ne i posljednju) za moj magistarski, planiram put za Pariz s prijateljicom. Ovaj put tražimo sobicu preko Airbnb-a i našli smo najjeftiniju, ali najluđu moguću opciju.

Ostajemo u stanu kod djevojke koja će fino da se ispari dok smo tamo i ostavi nam u brigu svog psa i pitona. Piton, kaže ona, samo spava i nikad ga ne viđamo (što i nije tako super s obzirom da ako pobjegne, nećemo znati dok nas ne žvakne).

Plaćamo joj na ruke jer joj je tako jeftinije (a i nama).

Rekli smo ne preslatkom umjetniku koji živi pored Pere Lachaise-a, mog najomiljenijeg groblja na svijetu. Bilo je, eto, ili groblje, ili zmija. Ovaj put sam odabrala zmiju.

Povratak

Ne sjećam se da li sam ikad mislila da ću se vratiti u Sarajevo otkako sam preselila u Lille. Samo me pokoji komentar mojih prijatelja podsjeti da vjerovatno jesam. Najdraži su mi oni ”hajd možda nađeš nekog Francuza, udaš se i ostaneš tu”. Seksizam na nivou – od strane dvije ženske osobe. Jel to jedini način da se odselim iz svog grada? Udaja i muškarac.

Em ne planiram da se spašavam udajom, em mi se sviđa jedna djevojka.

Držim u rezervi mogućnost povratka u Bosnu. Nisam se još uvijek raspitala da li ću imati problema da radim kao psiholog, s obzirom da je njihov zakon o ovom zanimanju komplikovan. Budući da ne mogu zamisliti da radim neki drugi posao, ako to ne bude moguće, vjerovatno bih Francuskoj rekla au revoir.

Do tada, eto me u avgustu na par sedmica. Da me želja mine ćevapa, bureka, somuna, ezana, Baščaršije, Vijećnice, Vilsonovog, Miljacke, Dobrinje, zalaska sunca s mog prozora, mirisa mamine jutarnje kafe i cigarete, Galerije Boris Smoje, SARTR-a i Kamernog teatra i Sarajevskog piva.sarajevo_01