14670639_1772803986302781_3082818268485751184_n

Sačuvajte ovu fotografiju da je možete pokazati svima koji pitaju “Što se ne vrate tamo odakle su došli?”

Možda sam već jednom pisala, pišem opet. Mene priča o izbjeglicama lično dotiče, zato što je meni dozvoljeno da tražim bolji život za sebe, a njima nije. I boli me što tolika razlika postoji među nama, a svi smo isti, imamo dušu i imamo snove, želje i ambicije…

Moj mentor je tokom moje odbrane magistarskog rekao mojoj referentici prakse dok sam vani čekala njihovu ocjenu da mu nije jasno zašto se ne vratim u Bosnu, imam toliko toga tamo da ponudim nakon ovog iskustva. Žao mi je što to nije rekao preda mnom. Rekla bih mu da je to istina, da bih rado tamo započela ispočetka program smanjenja štete, da bih se tamo isticala svojim iskustvom dok ću ovdje da se patim da dokažem da vrijedim jednako kao i francuski psiholozi iako mi je gramatika nesavršena i nisam najkompetentnija što se tiče psihoterapije, ali da sam, jebiga, kukavica, i da ne mogu da se vratim u zemlju u kojoj se priča o novom ratu, u kojoj ljudi ginu na pješačkom prijelazu, a ubice prelaze preko granice par sati nakon što su identifikovane jer su nam kriminalci duboko ukorijenjeni u svakom sloju društva, da moram da mislim na sebe i na svoje roditelje i da se moji snovi mogu ostvariti samo ovdje, bar tako trenutno mislim… Radije ću da budem frustrirana s nemogućnošću da lako nađem posao, nego s osjećajem bespomoćnosti naspram svega lošeg što bi se dešavalo oko mene u Sarajevu…

E sad, samo zamišljam koliko je loše tamo odakle su došle sve izbjeglice, kad radije ostaju ovdje, trpe poniženja, zimu, blato, nasilje policije i fašista, umjesto da se vrate…

 

 

Advertisements